Цитат из књиге- Болест као говор душе- Ридигер Далке


“ У обрасцу који одговара првој фази болести налази се карактеризација личности типична за оболеле од рака. То су људи који покушавају да живе екстремно прилагођено, што је могуће неупадљивије , да се прилагоде нормама и да својим захтевима никоме не буду на терету. Изазове за лични раст и душевни развој нашироко игноришу јер ни на који начин не желе да се експонирају. Њихов живот је без дражи у двоструком смислу: као прво, где год је могућеи збегавају нова искуства која би могла да унесу промене у њихов живот , будући да се једва усуђују да се и приближе својим границама. Они покушавају да игноришу и оно мало подражаја који пробију њихов одбрамбени оклоп. Потискивање могућности граничних искустава осликава одбрамбене активности које се неприметно одвијају у организму и све сигурно држе под контролом. Искуства која прелазе преко границе или пак само безопасно оглушивање о норме, гуше се у самом повоју како би се по сваку цену и у сваком случају задржала устаљена ситуација.
Следећи степен ескалације показује колико висока може да буде та цена. Кад годинама нагомилавана та бујица импулса раста пробије брану сузбијања и почне неконтролисано да живи и да се иживљава. После пробоја бране нема више повратка нити заустављања. Тело одлази далеко у други екстрем, који је дотад с тако много пожртвовања гушило и потискивало.
Феномен потискивања показује се како у душевним животним причама, тако често и у телесним историјама болести. Неретко се налази на такозване празне анамнезе, што ће рећи да неколико година, па и десетлећа пре пре избијања рака пацијенти нису имали ни најмањи симптом. Оно што на први поглед изгледа као беспрекорно здравље, на други се разоткрива као ригорозно потискивање. Не само душевна него и телесна одступања од норме бивају у потпуности потиснута. У вези с тим феноменом психоонколог Волф Бинтиг говори о „нормопатији“ , код које обавезно и нефлексибилно придржавање правила и норми постаје болест. Оно што се окружењу чини као пријатна и отмена суздржаност у стварности може да буде сузбијање животних импулса и напослетку- непроживљен живот.
Основно расположење таквог непроживљеног живота на одговарајући начин је потиснуто. Често је погођеној особи њено латентно депресивно стање једнако несвесно као и потискивање покушаја искакања из норми на телесном нивоу. Околина ништа не примећује, јер такве особе не показују готово никакву тежњу за комуникацијом, а још мање вољу и спремност да свој живот заиста поделе са другима.
У фази пре избијања слике болести погођени су у правом смислу речи већ „пацијенти“ и трпе запањујуће стрпљиво. У великој мери зависни од своје околине и жељни добросуседских односа , понашају се крајње пријатељски и с много обзира.
Типична особа која има рак важи у многим аспектима као примерна. Она је добра и никад агресивна, мирна, стрпљива, уравнотежена и симпатична, јер никако није егоистична, већ је несебична и увек спремна да помогне , тачна је и уредна- ту тешко да недостаје иједан од идеала данашњег друштва, тако да њена уска повезаност с овом сликом болести уопште не зачуђује.
Да би имунитет у потпуности сломио и дозволио да настане тумор , неопходна је веома дубока блокада и затвореност. Такве констелације настају када се особа више не отвара неком од битних аспеката свог живота. Ако је тај контакт већ висио о свиленом концу и одједном се покидао , то делује као када се покида нит живота. Ако депресивном човеку , који готово да није имао контакт са својом средином, умре једина особа за коју је везан , то може да буде тај тренутак. Будући да без те особе не учествује у живот(ном ток)у, он вероватно одбија да миу се приближи нечувени губитак.
Код пацијената који имају везе са депресијом све што актуелизује ту лабилну ситуацију може да води до одлучујућег слабљења имунолошке одбране. Може да буде довољан већ отказ на послу који је постао садржај живота или коначно разочарење у партнерству после после вишегодишње илузије. Типичан пацијент оболео од рака нагиње доспевању у такве ситуације на основу свог унутрашњег обрасца. Његово прилагођено и притом дубоко потиснуто биће с времена на време биће под притиском додирнуто и ризиковаће поновно оживљавање. Сваки такав покушај може да актуелизује мучни, пригушени осећај бесмисла и изненада повуче „окидач“ избијања болести. И пацијент оболео од рака , који тражи уточиште у успешности , такође проналази читаво мноштво могућности да себи затвори животну енергију. За то је погодно било шта што доводи у питање маску његове депресије- успех…“

Uobičajen

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s