Pomozimo bespomoćnima

Kako je moguće da se u svetu vrline ne cene i smatraju glupošću i ludilom, a da se sebičnost, zloba, bahatost, neostetljivost za druga bića- ceni, poštuje i smatra apsolutno ispravnim?

Još kao detetu mi nije bilo jasno zašto prase mora da se zakolje, zašto jagnje, jare…? Sećam se, davno je to bilo, pitala sam baku- zašto mora da se zakolje prase, jagnje, pile, nešto…? Zašto ne bismo jeli povrće i pustili životinje na miru? Ona je rekla: „Tako je rekao Bog…“ Prestala sam sa pitanjima, ali moja osetljiva, dečja duša nije bila zadovoljna ni odgovorom, a ni realnom situacijom. I dan danas me proganjaju slike nasilja nad jadnim životinjama, jer sam odrasla i živela na selu i to je bilo uobičajena pojava, na žalost.

Takodje, uobičajeno je bilo da se mačići i kučići bacaju. I danas je tako kod većine ljudi koje poznajem. I danas ni kuce ni mace nemaju nikakva prava, kuce se vežu, ne hrane se redovno. Lutalica na svakom koraku. Žalosno.

Pre neki dan sam pronašla četiri mačeta, starosti oko 2-3 nedelje. Bili su u kutiji, spušteni pored kontejnera. Uzela sam ih, odnela u stan, hranila na kapaljku od kapi… Dva su bila bez repa (nešto im je pojelo, možda pacov…), dva sam udomila kod mačke sa mačićima, pa mi je posao postao lakši sa dva manje.

Zašto pišem o ovome? Naime, moj postupak je većina osudila, kažu da sam luda što skupljam mačke po ulici.

Oduvek se pitam- da li sam samo ja luda, a svi ostali normalni ili sam jedino ja normalna, a svi oko mene definitivno ludi?!

Meni jje najlogičnije bilo da kad vidim tako neku životinjicu malu i bespomoćnu, da joj bez razmišljanja pomognem ukoliko mogu, a mogu i uvek ću moći bez obzira na to šta drugi kažu.