Austrija – Inzbruk

Ne poznajem nesto posebno tu zemlju- istorijski, geografski ili bilo kako, osim da tamo ima dosta nasih gasterbajtera. Posto imam blize rodjake koji tamo zive i rade, odlucila sam da odem na deset dana. U pitanju je grad u zapadnom delu drzave- Inzbruk. Putovali smo dosta dugo, autobusom, nekih 19 sati sa cetiri sata zadrzavanja na granici, sto me je cudilo, jer je to bilo 6.-og septembra, a ja se nadala da nece biti guzve, jer je prosla sezona.
Inzbruk je turisticko mesto u Austriji, zimi tamo ljudi idu na skijanje, a u toku ostalih godisnjih doba ima more turista, pogotovu Kineza koji se setkaju unaokolo i slikaju svaku statuu, svaki kamen u Starom gradu.
Zlatni krov je turisticka atrakcija, svi se tamo slikaju.

IMG_20140913_105306
Inzbruk je inace manji grad, ima oko 120000 stanovnika, ali je zaista skockan i prelep. Za ovih deset dana, ne znajuci sustinu u vezi ove zemlje i grada, vec samo na osnovu posmatranja, primetila sam sledece:
-Ljudi su veoma ljubazni, uctivi, cak i na ulici, a da ne spominjem radnike u prodavnicama i ostalim institucijama… Npr. iza saltera…
-Kod njih je uobicajeno da se zahvaljuju, zamole, izvine…
-Nasmejani su, bave se sportom, trce po parku, po ulici, po sumi, bilo gde, voze bicikl (na posao uglavnom idu biciklom, ako im nije preterano daleko),

IMG_20140914_100504
-nisu optereceni garderobom i kombinovanjem odece, gledaju da im bude udobno i opusteno,
-Obozavaju zivotinje, vecina seta kuce raznih rasa. Moj brat od ujaka je setao stenca americkog staforda. Ko zna koliko ljudi nas je zaustavilo da ga mazi.
– Nema pasa i macaka lutalica,
– Iz automobila ne sviraju, ne psuju, propustaju pesake cak ponekad i van pesackog prelaza, bez nervoze (??????)
-Voze auto i istovremeno su nasmejani (?????)
-Idu na posao sa osmehom na licu (????????)
-I nigde ni jednog jedinog papirica!!
Moj rodjak i ja smo isli na planinarenje, tj. u setnju po prirodii peli smo se na planinu sve vise i visetako da smo mogli da vidimo citav Inzbruk i reku In. U sred „divljine“ klupe za sedenje i korpe za smece.

Iduci jos dublje naisli smo na decje igraliste u sred sume.

I onda sve dalje i dalje… Vise nije bilo korpa za smece, ali je bilo uredjenih stazica i opet ni jednog jedinog papirica. To je kultura! To se ne moze porediti sa nasim narodom i nasom zemljom, jer se njihova deca od malih nogu uce da budu uctivi, ljubazni, da se bave sportom, da spremaju svoju sobu, da cuvaju svoju okolinu, da vole zivotinje, da se ne smeju nekome ko se sapleo i pao, vec da pitaju da li je ok i da mu daju ruku da ustane…
Prosto, da sam ostala jos koji dan duze, osecala bih se uzasno, ovako, vec sam pocela da zaboravljam koliko svetlosnih godina smo daleko od civilizacije :(.
ps. uvek, cast izuzecima :))

DSCN0556

Uobičajen

АКЦИЈА- УЧИНИМО НЕШТО ЗА ЗАШТИТУ ПРИРОДЕ У СРБИЈИ

Пре неколико дана наишла сам на интернету на текст, одн. отворено писмо које је један Италијан упутио државним органима и невладиним организацијама, скрећући пажњу на опасност од загађења која прети Дунаву. Човек је у Србију дошао као туриста и колико је одушевљен природним лепотама које овде имамо, исто тако је и згрожен нашом бахатошћу и небригом ових дивних река, шума, планина… Цитираћу текст у целости и волела бих да га прочитате:

„Alesandro Vino (32) koji trenutno boravi u Srbiji, napisao je otvoreno pismo državnim organima, nevladinim organizacijama i svima onima koji imaju bilo kakav uticaj na reku Dunav. Zabrinuti Italijan kaže kako za 10 godina, koliko putuje Evropom, prizor koji ga je ovde dočekao nikada pre nije doživeo.

Prizor fotografisan 14. avgusta u Kovinu u Vojvodini predstavlja smeće u Dunavu.

„Da, čisto smeće“, potvrđuje Alesandro.

„Poslednjih 10 godina putujem Evropom, od Skandinavije preko Centralne i Južne Evrope. Prizori poput ovog sa slike nisu toliko česti, ali da budem iskren, to nikada pre nisam doživeo. Podigao bih malo svest o tome ovde u Srbiji. Ne govorim ovde nikakvom sumnjivom preduzeću koje ispušta ilegalni otpad u reku, u pitanju je prosečna osoba, kojoj nedostaje to da voli svoje okruženje i vodi računa o njemu.

Nema potrebe naglašavati da je Dunav jedna od najvažnijih reka na našem kontinentu. Kažem našem, jer spaja i države koje nisu u EU.

Nisam ekološki aktivista. Nisam isfrustriran pa se ovde žalim. Jednostavno sam zabrinut slepilom naroda, političara, i mnogih drugih koji inače mogu mnogo toga da urade kako bi pomogli. Ovo je slika jedne zemlje. Godina je 2014. i toliko pričamo o održavanju. Po mom mišljenju, sve je to više posao nego poziv na realnu akciju. Jutros sam proveo čisteći mali deo (10 metara) Dunava, u gumenim čizmama, sa rukavicama, i sve što sam pokupio spakovao sam u velike kese za đubre. Niko mi nije rekao da to radim, niko mi nije naredio, sem pojma o održavanju u sopstvenoj ljubavi prema prirodi. Nisam odrastao u posebno prirodnom, ekološkom okruženju, šta više odrastao sam u prilično zagađenoj, urbanoj sredini, ali opet znam koji je ovo rizik u smislu flore, faune i privrede.

Mnogi turisti dolaze u posetu Srbiji svakog dana, koji su oduševljeni time koliki potencijal ova zemlje ima. Ipak, sa druge strane, groze se nečistoćom Dunava. To čujem i sam po Evropi, a i dalje.

Verujem da je ovo svačija obaveza, ne treba se samo horski žaliti na to kako političari ništa ne rade, pošto nisu oni sami išli okolo i bacali plastične flaše, štapiće od lizalica i špriceve u vodu.

Voleo bih da razumem politiku zemlje po čitavom ovom pitanju, kako Srbija planira da se bori protiv zagađivanja i da li postoji neki dugoročni plan i šta bi eventualno uspelo da podigne svest o ovome što se događa. Kao što rekoh, ovo je svačija odgovornost, tako da ako primite ovo pismo u prilici ste da uradite dobro delo. Čuvati prljavštinu pod tepihom nije rešenje, priložena slika nije lep prizor Dunava za vreme zalaska sunca, ali kao takva urezaće se u pamćenje.

Ponovo bih naglasio da je ovo prešlo sve granice. Utiče na ekonomiju, kao na primer ribolov, utiče na turizam, i sve vrste koje žive u i pored Dunava. Vlada bi trebalo da lansira kampanju kako bi se ovaj problem rešio. Što više ljudi bude učestvivalo sve će biti gotovi brže, lakše, i bolje.

Verujem da će ovo pismo stići u dobre ruke, ruke građana koji brinu o nečemu kao što je ovo“, napisao je Alesandro Vino uz srdačan pozdrav.

Када сам ово прочитала, ја сам се као становник ове државе Србије осетила постиђено. Јасно је да је држава та која мора једног дана донети закон којим ће се казнити свака особа која ће да баци папирић ван канте за смеће. Зашто постоји комунална полиција?

У сваком граду знамо где су позната излетишта и да се преко лета, као и фамозног 1.маја, праве чувени пикници, роштиљи и остало и да ретко ко покупи смеће за собом.

Срамота је како се лепота природе трансформише после посете неколико излетника који уместо да чувају и уживају у тој лепоти, они је уништавају. Неко је рекао да су на овој планети највећи паразити и штеточине људи и када би људска врста нестала, планета би процветала.

Ја се сада питам- зашто да чекамо владу Србије да донесе так закон и да нешто учини? Зашто се појединци не договоре, уједине и направе неки план поводом заштите река, шума, траве, животиња, ваздуха…

Зашто да иницијатори не будемо ми (подстакнути писмом Италијана)који се састајемо на овом блогу?

Да ли сте за?

Хоћете ли ми се придружити?

Ја немам никакве везе нити познанства са врха где бих ово могла да покренем, али имам жељу, вољу, љубав према природи… И имам речи и фотографије.

Мој крај је богат природним лепотама. Живим у близини Горњачке клисуре, поред реке Млаве. Често шетам обилазећи околна брда, шуме… У Горњачкој клисури такође се могу видети и остаци средњовековне српске митрополије.

Услед свог специфичног географског положаја, Хомољски крај налази се помало изван главних путева, тако да су у њему најбоље сачувана обележја старе балканске културе, народних обичаја, старих заната и традиционалне архитектуре. Нижи делови планина обрасли су храстовим шумама, на средњим деловима су углавном храстове и букове шуме, док се на највишим деловима налазе углавном пашњаци и ливаде. Овде се могу видети многобројни катуни и бачије, старинска сточарска станишта која су и дан данас у употреби. Током лета, између Ђурђевдана и Митровдана, овде се може срести мноштво сточара, који напасају стада оваца од чијег се млека прави чувени хомољски сир.

Ту се налазе и бројни средњовековни манастири као што је манастир Горњак саграђен у 14. веку као задужбина кнеза Лазара. На самом улазу у клисуру, можете видети остатке манастира Благовештење узиданог у вертикалне стене.

Такође, у близини се налазе и манастир Свете Тројице, манастир Витовница, манастир Решковица. Ако сте чули за Млавске тереме (извор лековите термалне воде поред кога је направљен комплекс са базенима), то се све налази у мом крају.

С једне стране, налазим мир у свом том зеленилу и природном богатству, а опет с друге стране, узнемирим се и згрозим сваки пут када видим како су људи некултурни, бахати, непромишљени, безобзирни и како не умеју да цене оно што имају.

Поставићу слике, најпре лепе, а затим оне прошаране смећем којих има ан сваком кораку.

Урадите и ви то. Учинимо нешто за ову напаћену земљу.

IMG_20140820_084117

IMG_20140820_084124

IMG_20140820_084223

IMG_20140820_084246

IMG_20140820_084302

IMG_20140820_091748

Uobičajen

Цитат из књиге- Болест као говор душе- Ридигер Далке

“ У обрасцу који одговара првој фази болести налази се карактеризација личности типична за оболеле од рака. То су људи који покушавају да живе екстремно прилагођено, што је могуће неупадљивије , да се прилагоде нормама и да својим захтевима никоме не буду на терету. Изазове за лични раст и душевни развој нашироко игноришу јер ни на који начин не желе да се експонирају. Њихов живот је без дражи у двоструком смислу: као прво, где год је могућеи збегавају нова искуства која би могла да унесу промене у њихов живот , будући да се једва усуђују да се и приближе својим границама. Они покушавају да игноришу и оно мало подражаја који пробију њихов одбрамбени оклоп. Потискивање могућности граничних искустава осликава одбрамбене активности које се неприметно одвијају у организму и све сигурно држе под контролом. Искуства која прелазе преко границе или пак само безопасно оглушивање о норме, гуше се у самом повоју како би се по сваку цену и у сваком случају задржала устаљена ситуација.
Следећи степен ескалације показује колико висока може да буде та цена. Кад годинама нагомилавана та бујица импулса раста пробије брану сузбијања и почне неконтролисано да живи и да се иживљава. После пробоја бране нема више повратка нити заустављања. Тело одлази далеко у други екстрем, који је дотад с тако много пожртвовања гушило и потискивало.
Феномен потискивања показује се како у душевним животним причама, тако често и у телесним историјама болести. Неретко се налази на такозване празне анамнезе, што ће рећи да неколико година, па и десетлећа пре пре избијања рака пацијенти нису имали ни најмањи симптом. Оно што на први поглед изгледа као беспрекорно здравље, на други се разоткрива као ригорозно потискивање. Не само душевна него и телесна одступања од норме бивају у потпуности потиснута. У вези с тим феноменом психоонколог Волф Бинтиг говори о „нормопатији“ , код које обавезно и нефлексибилно придржавање правила и норми постаје болест. Оно што се окружењу чини као пријатна и отмена суздржаност у стварности може да буде сузбијање животних импулса и напослетку- непроживљен живот.
Основно расположење таквог непроживљеног живота на одговарајући начин је потиснуто. Често је погођеној особи њено латентно депресивно стање једнако несвесно као и потискивање покушаја искакања из норми на телесном нивоу. Околина ништа не примећује, јер такве особе не показују готово никакву тежњу за комуникацијом, а још мање вољу и спремност да свој живот заиста поделе са другима.
У фази пре избијања слике болести погођени су у правом смислу речи већ „пацијенти“ и трпе запањујуће стрпљиво. У великој мери зависни од своје околине и жељни добросуседских односа , понашају се крајње пријатељски и с много обзира.
Типична особа која има рак важи у многим аспектима као примерна. Она је добра и никад агресивна, мирна, стрпљива, уравнотежена и симпатична, јер никако није егоистична, већ је несебична и увек спремна да помогне , тачна је и уредна- ту тешко да недостаје иједан од идеала данашњег друштва, тако да њена уска повезаност с овом сликом болести уопште не зачуђује.
Да би имунитет у потпуности сломио и дозволио да настане тумор , неопходна је веома дубока блокада и затвореност. Такве констелације настају када се особа више не отвара неком од битних аспеката свог живота. Ако је тај контакт већ висио о свиленом концу и одједном се покидао , то делује као када се покида нит живота. Ако депресивном човеку , који готово да није имао контакт са својом средином, умре једина особа за коју је везан , то може да буде тај тренутак. Будући да без те особе не учествује у живот(ном ток)у, он вероватно одбија да миу се приближи нечувени губитак.
Код пацијената који имају везе са депресијом све што актуелизује ту лабилну ситуацију може да води до одлучујућег слабљења имунолошке одбране. Може да буде довољан већ отказ на послу који је постао садржај живота или коначно разочарење у партнерству после после вишегодишње илузије. Типичан пацијент оболео од рака нагиње доспевању у такве ситуације на основу свог унутрашњег обрасца. Његово прилагођено и притом дубоко потиснуто биће с времена на време биће под притиском додирнуто и ризиковаће поновно оживљавање. Сваки такав покушај може да актуелизује мучни, пригушени осећај бесмисла и изненада повуче „окидач“ избијања болести. И пацијент оболео од рака , који тражи уточиште у успешности , такође проналази читаво мноштво могућности да себи затвори животну енергију. За то је погодно било шта што доводи у питање маску његове депресије- успех…“

Uobičajen

Котлићи су у паклу у рају нема кувања- Маја Волк

Узела сам да прелистам поново књигу Маје Волк и подсетим се једног дела који ме је одушевио. Говори о штетности конзумирања меса. Дакле, цитирам Мају Волк из књиге Котлићи су у паклу у рају нема кувања.

“ Ево неколико стравичних података о којима треба да размислите пре него што одете свом омиљеном, насмејаном месару:
Америка, као велики произвођач меса, преко половине пијаће воде троши на узгој животиња и стоке. Стока пије много више воде него ми.
Стока много више једе него ми, данас свет гаји више биљне хране за храну животиња, него људи. Биљне хране има у изобиљу за 20 милијарди људи, али стока поједе све. Некада је основа људске исхране у Јужној Америци био кукуруз. Донели смо га у Европу као егзотичну биљку, рајску биљку, високо хранљиву, да би се она данас гајила највише као сточна храна, 87 посто кукуруза у Јужној Америци заврши у крављим буразима. А сад да видимо каква је то економија и где је и чија рачуница да толико улаже у скупу производњу нечега што се после јефтино продаје, уз неизбежне субвенције државе? Ко има користи од тога да нас кљука месом?
Највећи и најмасовнији убица човечанства нису ни ратови, ни природне катастрофе ни саобраћајне несреће. Све то заједно не може да приђе ефикасности највећег убице који се зове холестерол. Холестерол изазива једење млечних производа и меса. Зачепљење артерија , мождани удари, инфаркти, Алцхајмерова болест , сенилност , болести јетре, желуца, црева, само су неке са подуже листепоследица конзумирања меса. Да додам још мало цифара у игру. Животињама треба велика количина воде. рецимо, за производњу једног килограма говедине, потроши се 45000 литара воде. За килограм кромпира, потребно је само 227 литара. Поређења ради, човек користи око 4000 литара воде дневно за кућне потребе. Када би се у цену меса урачунала и цена воде, један хамбургер би реално коштао 20 еура. И како се онда постиже та магична цена у Мек Доналдсу, нпр? Човека у будућности вреба још једна еколошка катастрофа, можда највећа од свих – несташица воде. Одрицањем од меса, уштедели бисмо милионе литара, о томе размишљајте у врелим летњим данима…
Сада долазимо до оног мање мирисног дела. Шта, куда и како са изметом толиких животиња? Можда че вам ово звучати драстично, екстремно, невероватно, али цитираћу вам речи водећег инспектора за храну у САД-у, који је изјавио, под пуном моралном одговорношћу: РАНИЈЕ СМО СКИДАЛИ ГОВНА СА МЕСА, ПА СМО ПРАЛИ ГОВНА СА МЕСА, САД ЈЕДЕМО ГОВНА У МЕСУ.“

Не, немојте да баците ову књигу, читајте даље, молим вас. Стока производи 130 пута више отпада него људи. Измет стоке загађује нашу пијаћу воду , или боље речено , половину резерви пијаће воде света! Одакле стижу у храну бактерије, ешерихије, стрептококе, салмонеле? Из црева, односно измета животиња које једемо. У децембру прошле године, ешерихија из меса је у САД-у изазвала масовно отказивање бубрега. Вест је прошла незапажено, а чињеница је да су наши WC-ови чистији од меса које једемо. Сада ће, знам, да скоче револтирано сви наши вредни сточари тврдећи да то није тако код нас, можда још није, али је то неминовно код масовне производње меса, а томе тежимо, зар не? Влада каже да су сточари приоритет, сетите се, ми тежимо томе, ми се дивимо томе, ми учимо од великих како се то ради, у свету више није питање да ли има измета у месу, него како са тим изаћи на крај, па се зато препоручује радијација!
Идемо даље, да ли сте знали да стока данас поједе више рибе него људи? Рибље брашно се даје пилићима (да ли је природно да биљоједи једу месо?)ПОЛОВИНА СВЕТСКОГ УЛОВА РИБЕ ИДЕ НА ХРАЊЕЊЕ СТОКЕ! Кад одмеравате килограм фине говедине за ручак, помислите на нашу колевку живота, море и океане, који више не могу да издрже нити да обнове своју флору и фауну, после убилачког изловљавања рибе, ОЧУВАЋЕМО МОРА И ОКЕАНЕ АКО НЕ ЈЕДЕМО СТОКУ.Волела бих да ово пише по учионицама и да овоме подучавамо нашу децу, а не да их кљукамо сармама. ( У којој, осим измученог купуса и пиринча, нема ничег хранљивог). Сточари морају да чувају своје благо и зато смо вукове скоро истребили, као и много других животиња…
У свету, људска исхрана животињама троши трећину сировина и фосилних горива и половину пијаће воде, трује храну, уништава земљиште, шуме, дивље животиње. Последице: У Америци 90 посто пилића има рак и то месо стиже на тањире. Ни код нас нису нимало нежни према животињама. Сетите се оног давно снимљеног документарца „МАЉ“, где је приказано како живи пилићи завршавају под ударцима маља, заједно са љускама, 280 милиона пилића заврши овако брутално убијено сваке године.
У Француској је највећа посластица ( и најскупља) одувек била гушчја паштета, данас се она индустријски производи од оболеле јетре накљуканих на силу гусака и патака, 80 посто крава у Америци има леукемију, а 50 посто сиду , болест лудих крава је у ствари последица храњења крава другим кравама. Од када су измишљене оне моћне машине које мељу све, до костију , виршле више нису виршле, а у млевењу хране за стоку , улази данас пилећи измет, изнутрице и мачке. И то у високо развијеним, индустријски јаким земљама…
75 посто свих заразних болести у протеклих 30 година дошле су од животиња, од сиде, па до птичојег грипа. 75 посто светске производње антибиотика зато иде на животиње за исхрану. Видите ли сада спрегу и срећу здружених фармацеутских и прехрамбених индустрија? Када би људи били здрави, половина човечанства би изгубила посао, зато је највећи убица људи на планети од кад је света и века људски апетит за месом…
Да закључим, када говоримо о исхрани, људи су несумљиво најглупље животиње на планети. А сад, када сам вам, надам се „убила“ жељу за месом, да вас мало насмејем: Муж и жена који су увек јели здраво, умру у дубокој старости, као стогодишњаци, дођу у рај. Тамо их чека кућа, све савршено, ресторан и наравно све бесплатно. Св Петар на илазу, пред рајским дверима, муж гледа ђаконије на рајском шведском столу и пита- где је овде здрава храна? Свети Петар одговара, “ ово је рај , овде можеш да једеш шта хоћеш и колико хоћеш и не можеш више да се разболиш, ни да се угојиш ни да умреш“, човек побесни, почне да баца све око себе, окрене се љутито жени и каже- Ти си за све крива, да није било твоје живе хране, ја бих овде био пре 20 година.“

Uobičajen

Информације о раку 2

Невероватна новост: основни узрок рака био је службено откривен већ деценијама (1923), а проналазач је 1931. за то добио Нобелову награду из медицине. Од тада ништа није било реализовано од тог достигнућа, већ се само наставило по  целом свету са сакупљањем новца за даља истраживања. Веома мало број људи у свету зна за то, јер ту истину крију фармацеутска и прехрамбена индустрија. Године 1931. немачки научник Otto Heinrich Warburg примио је Нобелову награду за проналазак основног узрока рака.

Otto jе открио да је рак резултат анти-физиолошке снаге и анти-физиолошког начина живота.  Зато што анти-физиолошким начином исхране (дијета на основи хране која закисељује) и физичком неактивношћу, тело ствара киселу средину (у случају физичке неактивности ћелије нису дивољно снабдевене кисеоником). Ћелијска закисељеност узрокује избацивање кисеоника. Мањак кисеоника у ћелијама ствара киселу средину. Изјавио је:“ Лишавањем ћелије за 35% њеног кисеоника у току 48 сати можете је претворити у ракасту ћелију. „Све нормалне ћелије имају апсолутну потребу за кисеоником, међутим, туморалне ћелије могу живети без њега. “

„Туморска су ткива кисела, док су здрава ткива алкална.“

Да закључимо: Здраве ћелије живе у алкалној средини пуној кисеоника, која омогућава нормално функционисање. Туморалне ћелије живе у киселој средини сиромашној кисеоником.

ХРАНА КОЈА ЗАКИСЕЉУЈЕ ТЕЛО:

– Рафинисани шећер и сви његови деривати;

– Месо (све врсте);

– Производи и намирнице животињског порекла (млеко, сиреви, јогурт…);

– Рафинисана со:

-Хлеб;

– Маргарин;

– Кофеин (кафа, црни чај, чоколада);

– Алкохол;

– Цигарете;

– Антибиотици и генерално сви лекови;

– Било која кувана храна;

-Сва индустријски прерађена храна

Храна која алкализује тело:

-сво сирово поврће

-воће

разно семење

-интегралне житарице

-мед

-хлорофил

-вода

-вежбање даје кисеоник целом телу. „Седећи начин живота уништава живот.“

Идеално је имати 60 % алкалну исхрану, а добро је избегавати производе који су у већини кисели, као што су газирана пића, , рафинисани шећери, као и сви заслађивачи. Не злоупотребљавајте со, користите је што мање могуће. За болесне особе идеално је да исхрана буде 80 % алкална, избегавати све штетне производе. Ако имате карцином, савет је да алакализујете тело што је више могуће.

Др. George W. Crile iz Clevelanda, један од најпризнатијих хирурга на свету отворено изјављује : “ Све такозване природне смрти нису ништа друго него терминална тачка киселе засићености тела.“ Као што је раније наглашено, потпуно је немогуће да се рај појави у некој особи која ослобађа тело свих киселости алкалном исхраном која повећава пијење чисте воде и која избегава храну која производи киселост. Генерално, рак се не наслеђује. Оно што се наслеђује су прехрамбене и амбијенталне навике те начин живота. То може проузвести рак.

Menchen je написао :“Борба живота је против задржавања киселости.“

„Старење, помањкање енергије, стрес, главобоља, срчане болести, алергије, екцеми, копривњача, астма, бубрежни камен, артериосклероза, између других нису ништа друго него акумулирање киселости.“

“ У ствари, нису важна безбројна имена болести, оно што је важно је да све оне произилазе из основних узрока: превише киселих отпадака у телу.“

Др Robert O. Young је рекао: „Повећана закисељеност организма узрок је свих дегенеративних болести. Ако дође до поремећаја равнотеже и организам започне да складишти киселост и његове отпатке у већој мери него што их може излучити  онда се манифестују болести. „

Uobičajen

Зеленкапа

Пре неки дан сам свратила у библиотеку и тамо пронашла књигу која ми се учинила занимљивом. Написао је један психијатар, Ерик Берн, а назив књиге је Психологија људске судбине,- ШТА КАЖЕШ ПОСЛЕ ЗДРАВО. Ту сам пронашла једну причу која ме је подсетила на себе. Реч је о девојчици, Зеленкапи. Занимљива је, прочитајте је, па ако вам се допадне, позајмите књигу из библиотеке, има још доста других случајева, можда се и ви негде пронађете.
Цитираћу споменуту причу:
„Зеленкапа или Ничија

Слика

Зеленкапа је била сироче. Обично је седела на пропланку у шуми и чекала да прође неко коме би могла да помогне. Понекад је шетала путељцима не би ли срела неког коме би била потребна, Била је много сиромашна и није могла много да понуди, али све што је имала, радо је делила. Она је спремно придржавала ствари ако би то коме затребало, а глава јој је била пуна мудрих упутстава које је добила од родитеља док су још били живи. Знала је мноштво шала и волела је да разведри људе који су се плашили да не залутају у шуми. Тако је стекла много пријатеља. Али, за време викенда ипак је најчешће била сама, јер су други одлазили на пикник у паркове, а њу су остављали у шуми саму и помало уплашену. Понекад су и њу позивали, али како је време протицало, то се све ређе дешавало.
Она је живела друкчијим животом од Црвенкапе и када су се једном случајно среле, нису се баш најбоље сложиле. Црвенкапа је једног дана пролазла кроз шуму и када је угледала Зеленкапу, зауставила се да је поздрави. Неколико тренутака су се посматрале, мислећи да би могле да се спријатеље,јер су доста личиле једна на другу, с тим што су им капице биле различитих боја.
„Куда ћеш?“ упитала је Зеленкапа. „ Никад те досад нисам видела у овој шуми?“
„Носим баки сендвиче које јој мама шаље“, одговори Црвенкапа.
„Благо теби“, рече Зеленкапа, „ја немам маму.“
„Уз то“, рече Црвенкапа поносно, „када стигнем до баке, појешће ме вук, мислим.“
„Па, дај му сендвич и вук неће бити гладан. Мудро је оно дете које је у стању да препозна сопственог вука кад га види.“
„Па ниси баш претерано духовита!, рече Црвенкапа. „Збогом“.
„Како неко може бити толико надмен?“, запита се Зеленкапа.
Али Црвенкапа је већ замакла у шуму.
„Нема смисла за хумор, али мислим да јој треба помоћ“, те оде да тражи ловца који ће спасти Црвенкапу. Нашла је једног који је био њен стари другар и одвела га до бакине колибе. Тамо је видела Црвенкапу у кревету са вуком, вука који покушава да је поједе, ловца како убија вука и Црвенкапу како пуни утробу вука камењем. Чула је њихов смех и шале док су то радили. Црвенкапа јој није чак ни захвалила, што је Зеленкапу јако растужило. Посебно тужна је била због сазнања да је ловац далеко приснији са Црвенкапом, него што је са њом икад био. Толико се растужила да је почела да једе бобице од којих није могла да спава; увече је почела редовно да узима успављујуће бобице. И даље је била слатка, мала и даље је волела дa помаже људима, али се понекад искрено питала не би ли било најбоље да једно вече прогута велику количину успављујућих бобица и да заувек заспи.

КЛИНИЧКА АНАЛИЗА

Теза: Зеленкапица је сироче или има разлога да се тако осећа. Она је слатка, мала, пуна мудрих савета и веселих пошалица, али другима препушта да реално мисле, организују ствари и извршавају планове. Пажљива је и увек спремна да помогне другима и због тога има много „пријатеља“, али на крају увек бива напуштена. Онда почиње да пије, узима стимулативне дроге и пилуле за спавање и често размишља о самоубиству. Пошто каже Здраво, она направи неколико шала, али само да би некако убила време док не нађе прилику да упита: „ Могу ли некако да ти помогнем?“ Она има „дубок“ однос са губитником, али не може да се снађе у друштву победника када једном издекламује своје шале.

КЛИНИЧКА ДИЈАГНОЗА: Хронична депресија
БАЈКА: Зеленкапица
УЛОГЕ: Корисно дете, спремно да помогне
ПРЕОКРЕТИ: Спасилац (саветодавни , негујући родитељ, па
жртва (тужно дете)
РОДИТЕЉСКО УПУТСТВО:“ Буди добра девојчица, помажи људима“
РОДИТЕЉСКИ НАЛОГ: Немој тражити много, немој ни узимати
много, а онда увени и свени.
СЛОГАН ДЕТИЊСТВА: „Испуњавај своје обавезе и не жали се.“
СТАНОВИШТЕ: „ Ја не ваљам, јер се жалим.“
„Они ваљају, јер добијају оно што желе“.
ОДЛУКА: „Казнићу себе зато што се жалим.“
СЦЕНАРИО: Свени, сасуши се!
АНТИСЦЕНАРИО: Научи како да помажеш људима.
ДРЕС: Предња страна –„ Ја сам слатка, мала“
Задња страна – „Али сам сироче“
ИГРА: Видиш да сам се трудила.
КУПОНИ: Депресије
АНТИТЕЗА: ПРЕСТАНИ ДА БУДЕШ СЛАТКА, МАЛА!
ДОПУШТЕЊЕ: ДА, УПОТРЕБИ СВОГ ОДРАСЛОГ У
ПОСТИЗАЊУ НЕЧЕГ ВРЕДНОГ.

КЛАСИФИКАЦИЈА

Зеленкапица је губитнички сценарио, јер све што добије она мора и да изгуби. То је сценарио структуиран временом испуњења са стандардним слоганом „ Не можеш да успеш ако не сретнеш принца“. Заснован је на „Никада“ основи: „Никада не очекуј никакву личну добит и не тражи је.“ Након што кажеш Здраво, она доказује да је слатка, мала, корисна.“

( Психологија људске судбине,- ШТА КАЖЕШ ПОСЛЕ ЗДРАВО, Ерик Берн)

Uobičajen

Баш нешто размишљам о томе шта све од витамина, суплемената, мућкалица… уносим у организам у нади да ће ми помоћи да подигнем имунитет колико- толико као и у борби са овом опаком болешћу. Списак је подугачак и тежи да се прошири.

Ујутру узимам лек у капсулама- Хунза који садржи витамин б 17 и још неке витамине и биљчице. Затим следи аронија, па чаша воде са исцеђеним лимуном ради алкализације организма, онда прополис са медом који се топи у устима. После тога иде сок од цвекле, шаргарепе, лимуна, наранџе, јабуке, кивија и шта год да имам од воћа и поврћа. Пре јела узимам у чашици прополис са 90 посто алкохола, мешам са водом и после тога попијем чашу воде, јер је одвратно. Онда узимам неке мешане траве са медом. Човек који ми је то направио тврди да се користи за прочишћавање организма. Онда узимам екомер по две капсуле, три пута на дан, олиговит два пута на дан и гвожђе у таблетама 2 пута дневно. У току дана конзумирам доста воћа и поврћа, кувам коприве за које тврде да су одличне за крвну слику… Од јуче сам почела да пијем и чај од руја дрвета, узима се уместо воде и тврде да је одличан за проблем који ја имам. Купила сам и уље од црног кумина, треба да конзумирам једну супену кашику, три пута дневно. Толико је одвратно да немам речи, па сам одлучила да почнем да га пијем тек када испијем флашу прополиса који има ужасан укус. Што се уља црног кумина тиче, тври се да умањује раст туморских ћелија за 50 до 80 посто. Дај Боже да је то тачно. Негде по средини дана растворим кашичицу зеолита у чаши воде. Он се такође користи за избацивање штетних материја и отрова из организма које је јако битно за пацијенте као што сам ја који још примају и хемотерапију. Од јуче сам почела да кувам чај од камилице, (прочитала сам у једној књизи да је тако припреман добар за подизање леукоцита) у 200 мл вреле воде ставити 3 кашике камилице, поклопити пола сата, затим процедити и пити. Увече поново чаша воде са лимуном, прополис, мешавине са медом…

Али, без обзира на све те моје витаминске бомбе и пажење да не покупим неки вирус, ипак сам јако подложна томе, па сам ових дана имала температуру 37 константно, неколико дана није хтела да се спусти и морали су да ми одложе хемотерапију. Баксуз, што се више чувам и пазим, имам утисак да сам подложнија :(.

Витамини, додаци, суплементи…

Sa strane